Природне одлике Северне Америке

Кључни појмови:
Рељеф
Клима
Воде

Рељеф: У рељефу Северне Америке можемо издвојити четири битна и различита подручја: Канадски штит, Апалачке планине са Атлантским приморјем, Кордиљери са Пацифичким приморјем и Велики средишњи басен. На североистоку континента простире се Канадски штит. Има облик потковице, а његов средишњи део је радом дуготрајне глацијације за време леденог доба веома улегнут и ту се данас налази Хадсоном залив док је северно од њега Арктички архипелаг. На истоку континента, паралелно са обалом Атлантског океана протежу се Апалачке планине које се на истоку постепено спуштају у висораван Пједмонт и Приморску низију, а на западу у Велику средишњу низију. На западу континента, паралелно са обалом Тихог океана протежу се најистакнутији облици рељефа Северне Америке, планински венци Кордиљера. Протежу се меридијански у дужини од 7.000 km од Аљаске на северу до Мексика на југу. Најупечатљивије планине овог система су Стеновите планине, Приморске планине, планине Сијера Неваде и друге. Између њих се налазе висоравни: висораван Колорадо, Велики басен, Мексичка висораван и друге. На Кордиљерима се налази Мек Кинли (6.194 m), највиши врх Северне Америке.

Између Апалачких планина на истоку и Кордиљера на западу простире се Велика средишња низија. Средишња низија на југу прелази у низију Мисисипија, висине око 100 m, док се на западу пружају Високе равнице које се постепено уздижу до висине од 1.800 m. На југозападу континента налазе се две велике пустиње: Мохава и Сонора.

На простору Средње Америке Кордиљеири се пружају у три низа: Западна, Источна и Јужна Сијера Мадре. Овде се налазе и неки од најактивнијих вулкана као што су Попокатепетл и Оризаба. Мексичка висораван се простире између Западне и Источне Сијера Мадре. Низије се налазе само на полуострву Јукатан.

На наредној мапи су приказани сви наведени облици рељефа.

Клима: На климу Северне Америке утиче географска ширина, распоред великих рељефних целина, ветрови и морске струје. Континент се протеже меридијански тако да се климатске зоне смењују од поларних на северу до тропских на југу. На најсевернијим деловима континента заступљена је клима тундре. Одликује се дугим и хладним зимама и кратким и свежим летима. Падавина је мало. Простор од 60⁰ до 40⁰ северне географске ширине има умерену климу. Код овог климатског типа се јавља океанска и континентална варијанта. Одликује се високим количинама падавина а температуре ваздуха су позитивне током целе године. Овакав тип климе је заступљен уз западну обалу континента док се на источној обали океанска клима одликује нижим температурама и мањом количином падавина. Континенталне одлике умерене климе има унутрашњост континента са хладним зимама и честим падавинама док су лета топла и сушна. Количина падавина се смањује од истока према западу. Простор јужно од 40⁰ северне географске ширине па све до Мексичког залива има одлике умерене климе са веома топлим летима, падавине су равномерно распоређене током целе године док су зиме благе. На крајњем западу континента у суптропској области заступљена је средоземна клима. Лета су топла и сува а зиме су благе и кишовите. У појасу Кордиљера заступљена је полупустињска и пустињска клима док је на високим планинама заступљена планинска клима.

У области Средње Америке заступљена је тропска клима. Одликује се великим количинама падавина због ветрова – пасата, који дувају са мора. На већим надморским висинама температура ваздуха опада тако да је клима пријатнија. Велики утицај на климу Средње Америке има надморска висина тако да је карактеришу висински климатски појасеви. До 900 метара је заступљена врућа земља (tierra caliente). Температуре ваздуха су увек високе, до 26⁰ С. Затим следи умерено топла земља (tierra templada), између 900 и 1.800 m. Температуре се крећу од 18⁰ до 23⁰ С. Хладна земља (tierra fria) простире се на надморској висини од 1.800 до 4.000 m. Температура ваздуха се креће између 10⁰ и 17⁰ С. На висинама преко 4.000 m налази се залеђена земља (tierra helada).

Воде: Све реке на простору Северне Америке припадају сливовима Атлантског, Тихог и Северног леденог океана. Сливу Атлантског океана припада најдужа река Северне Америке – Мисисипи. Река Мисисипи заједно са својом највећом притоком Мисуријем заузима треће место у свету (6.800 km). Поред Мисурија велике притоке су и реке Тенеси и Охајо. Значајна река Атлантског слива је и Сент Лоренц која представља отоку Великих америчких језера. На малој реци Нијагари која повезује језера Ири и Онтарио налазе се чувени Нијагарини водопади. Значајна река овог слива је и Рио Гранде. Сливу Тихог океана припадају бројне реке од којих су најзначајније Колорадо, Колумбија, Фрејзер и Јукон. На реци Колорадо налази се чувени Велики кањон чија дужина износи 450 km, а дубина преко 1.800 m.  Реке слива Северног леденог океана припадају сложеном систему водених токова и језера. Највећа река овог слива је Мекензи.

На наредној мапи су приказане све наведене реке. 

Северна Америка је богата језерима. Већина ових језера је настала радом ледника. Највећа језера су: Велико медвеђе језеро, Велико ропско језеро, Атабаска, Винипег, Мантиоба. У групу такозваних “Великих америчких језера“ спадају: Горње језеро, Хјурон, Мичиген, Ири и Онтарио. Језера су међусобно повезана каналима и пловидба је могућа током целе године. Најпознатије слано језеро је Велико слано језеро које се налази у источном делу Великог басена. Најзначајнија језера на простору Средње Америке су Никарагва и Манагва.

На наредној мапи су приказана сва наведена језера.

Провери знање кроз игру.

Лекције на сајту су бесплатне, кликом на оглас који се налази у лекцији омогућавате да тако и остане. Хвала.

Za vreme korišćenja bilo koje stranice na veb-sajtu egeografija.rs, možemo da sačuvamo određene informacije na korisnikov uređaj, putem „kolačića“ (eng. „cookies“).